Juče je u 87. godini života u Zaječaru preminuo Vladimir Stanković, omiljeni gimnazijski profesor mnogih generacija đaka i književnik poznat po haiku poeziji.
Rođen je u Korivnici kod Zaječara, u učiteljskoj porodici. Školovao se u rodnom selu, Zaječaru i Beogradu.
Život i delo Vladimira Stankovića omeđeni su pesmom. Da li je u pitanju haiku poezija, ili, u poslednjoj fazi dečija pesma, manje je bitno. Činjenica je da je ovaj gimnazijski profesor srpskog jezika i književnosti, a kasniji savetnik za srpski jezik pri Školskoj upravi Zaječar, celog svog života radio za i u korist književnosti, obrazujući generacije i generacije Zaječaraca. Aktivan kao pesnik, kao pedagog i kao govornik lepih stihova, ostaće upamćen kao hodajuća enciklopedija jugoslovenskog i srpskog pesništva. Bio je dugogodišnji urednik Školskog časa, stručnog časopisa za metodiku nastave srpskog jezika i književnosti.
Objavio je knjige: Dugo putovanje (1979), Početak priče (1988), Već danas (1988), Sa žabama (1991), Lirski junaci (1995), Trilogija jave (1996), Moć leptira (2000), Majušna senka (2000), Centralna tačka (2000), Ušna školjka (2001), Blagosloveno blato (2002), Božji dar (2003), 27 ljubavnih (2005), Deset prstiju (2008), Božja volja (2008), Kakav dan (2008), Školsko dvorište (2009), Nanine molitve (2009), Najteže na svetu (2010), Da li se deda i baba vole (2010), Nepoznati dečaci (2011), Nanine molitve II (2012), Neobičan mir (2013), Nanine molitve III (2013), Najvažnija kuća na svetu (2014), Kako je počela naša ljubav (2015), Moj otac rudar (2015), Dovikivanje u svemiru (2016), Velika tajna (dvojezično izdanje – ruski i srpski, 2016), Pesme za decu i odrasle (2017), Po volji Božijoj (2017), Dan godina (2018).
Šta već znam
(Pesme za decu i odrasle, Beograd 2017)
Već znam da ljudi
više od svega žele
da život na zemlji
teče i posle njih
