Treće festivalsko veče “Zoranovih dana” donelo je predstavu „Dok nas smrt ne razdvoji“, po tekstu Mire Furlan i u režiji Predraga Mikija Manojlovića.

To je istinita, ispletena porodična drama koja se dešava sedamdesetih godina u jednom zagrebačkom stanu, između četiri lika. Osovinu radnje grade dve bolesne žene, Ljubić i njena ćerka Blanka, prikovane za krevet i bez mogućnosti da vide jedna drugu. U događaje su uključeni i Blankin prečesto odsutni suprug Martin, kao i njihova ćerka Mina, a ta glavna porodična nit drame aktivira teme suočavanja sa bolešću i propadanjem tela, krivice i preljube, paljenja nade kroz sećanja.

Stručni žiri dodelio je “Zoranov brk” Jasni Đuričić za ulogu Ljubića.

Ovo je jedna univerzalna priča jer svi živimo tu pošast kancera i uopšte bolesti, teških bolesti gde zapravo stradaju svi. To se nikada ne tiče samo jednog čoveka, nego se tiče čitave familije, uže i šire. Bez obzira što publika mnogo plače na ovoj predstavi, od prvog dana, prve probe na ovom tekstu, ja sam uverena da ova predstava slavi i život. U pozorištu je danas veoma malo katarze, to je ono što gledajući pozorište zapažam unazad nekih pet godina, a ova predstava to sigurno ima. I to je nekakav osnovni postulat pozorišta da ima katarzu. Da li se strašno smejete do suza ili plačete od tuge i užasa svejedno je – vi ste se pročistili .
Već sam dobila nagradu Zoran Radmilović na Sterijinom pozorju, ali brk nikada nisam.Moram da priznam da nisam često bila u Zaječaru na festivalu. Mnogo mi je drago, sve što je u vezi sa Zoranom i baš sam ponosna. Bilo ko od nas je mogao da dobije Zoranov brk i verujem da je žiriju bilo teško. Anita i ja smo non stop na sceni, to je neka igra i jako zanimljiv zadatak da se mi nikada ne vidimo jer je između nas taj nekakav zid. Nikada nisam imala takav zadatak, mi sve igramo napred, nikad se ne pogledamo u oči. To je sigurno i njen brk,

kazala je na pres konferenciji posle predstave Jasna Đuričić.

Osim Jasne Đurić, u predstavi igraju Anita Mančič kao Blanka, Miki Manojlović u ulozi Martina i Jovana Gavrilović kao Mina.

U centru za kulturu u Kotlujevcu druge festivalske večeri “Malih pozorišnih formi” publika je gledala monodramu ,,Кrojcerova sonata“ Teatra Кabare iz Tuzle u izvođenju glumca Vlada Кeroševića.
Po tekstu Lava Nikolajeviča Tolstoja , a po motivima adaptacije Nensi Haris,predstavu je režirao Nebojša Bradić.

“Кrojcerova sonata“ predstavlja Tolstojev konačan obračun sa društvom, moralom i na kraju sa samim sobom. Glavni junak potpunim strancima u vozu priča svoju životnu priču, sećajući se svoje mladosti i života rastrzanog između opsesije i osvete. Pogođen ženinom naprasnom slobodom i njenim uživanjem u umetnosti postaje ljubomoran i ubija je. Кroz glavnog junaka Tolstoj iznosi svoje ideje o braku, prevari,ljubomori. Кrojcerova sonata otkriva tamnu stranu ljubavi , sukob između muškog i ženskog principa, između birokratije i umetnosti. Ovu neobičnu ispovest tokom jednog putovanja vozom,sjajno je izneo Vlado Кerošević, glumac i profesor na Akademiji dramskih umetnosti Univerziteta u Tuzli.

Ovo je predstava koja me je u potpunosti ispunila kao glumca, premijeru je doživela 2012. godine povodom obeležavanja 35 godina mog umetničkog rada. Кada mi je Nebojša Bradić ponudio da radimo ovaj komad, i kada sam pročitao tekst, u trenutku mi se učinio malo nesceničan. Ali kada sam dobio dramaturšku verziju Nensi Haris iz Londona, onda sam se na prvu zaljubio u tekst . Кrenuli smo da radimo i sebe uzajamno otkrivamo kao reditelj i glumac u jednoj pravoj umetničkoj interakciji. Napravili smo sjajnu monodramu koja je puno puta igranana na brojnim festivalima i ovenčana mnogim prestižnim nagradama,

objašnjava umetnik.

Kešanović je pozdravio i ideju Festivala male forme, jer kako kaže mnogi glumci sa prostora bivše Jugoslavije, imaju potrebu da se izraze kroz tu malu formu monodrame i tako naprave vrlo kvalitetne i značajne predstave.

foto: zaječarsko pozorište