Jesenje večeri u Zaječaru ispunjava miris pečenog kestenja. Sa dva štanda u centru grada širi se trgom u mirisnom oblaku, uranja u još raskošne krošnje starog drveća, otežale od zlatnog lišća, i kao u zasedi čeka na početku moje ulice.
I da nikada ranije nisam prošla tim putem koji od mog doma vodi do uličnih prodavaca koji na malom roštilju peku ove ukusne jesenje plodove, miris bi me nepogrešivo do njih doveo.
I nije to samo miris ove jeseni i prohladnih zaječarskih večeri protkanih smogom, to je i sećanje na neke davne dane koje začaurano leži negde u dubini duše. Ponekad je samo iskra potrebna da oživi…
Jesen nigde nije tako romantična, nežna i bogata kao u gradu mog detinjstva i moje mladosti. U gustim šumama koje okružuju grad, među nepreglednim stablima listopadnog i zimzelenog drveća, ima i pitomog kestena. Oni koji se u to razumeju kazaće vam da postoje arheološki dokazi da je kesten jedna od prvih namirnica koje je čovek jeo. Drvo kestena bilo je poznato u Kini i Japanu davno pre nego što su ih rimske legije donele u Evropu. Najstarije drvo kestena, zvano “Sto konja”, nalazi se na Etni u Italiji i veruje se da je staro između 2000 i 4000 godina.
Tako da, svejedno da li je topla i sunčana ili kišovita i hladna, jesen se nije mogla zamisliti bez kestenja. Isti prodavac koji je u senci bioskopa u gradskom parku u proleće prodavao kokice, leti kuvani i kukuruz na žaru, od polovine oktobra je već u ponudi imao kestenje. Mogli smo da biramo, hoćemo li kuvano ili pečeno. U papirni fišek, najčešće od novinske hartije, stavljao bi po tri-četiri merice ukusnog smđeg orašastog ploda. Više sam u početku volela kuvan kesten, ali je pečeni bolje grejao ruke i dušu.
Sećam se da sam kao mlađa osnovka, sva promrzla od kiše ili snega koji je često umeo da zabeli gradske ulice već u oktobru, žurila iz popodnevne smene kod bake, koja je stanovala u blizini škole, da ne propustim “Otpisane”. Put bi mi uvek vodio preko parka i tezge sa kestenjem. Neustrašive partizanske avanture Tihija i Prleta bile su uzbudljivije uz slasne tople plodove od kojih su mi ruke i lice bili garavi.
Kasnije, kada sam već bila devojčurak, fišek vrućeg kestenja uz večernju šetnju korzoom jednostavno se podrazumevao. Toplim dahom prkosili smo jesenjoj hladnoći, dok smo se zagaravljenog lica i musavih usana smejali glasno, kako to samo bezbrižna mladost ume.
Možda je i zbog toga jedna od mojih najčešćih asocijacija na jesen zaljubljeni par u tihoj ulici romantično osvetljenom starim kandelabrima, kojom se širi miris pečenog kestenja.
Uspomene za koje nisam ni znala da sam ih sačuvala pojave se ponekad podstaknute pričom, ukusom, mirisom, doživljajem. Nismo ni svesni šta sve počiva u hodnicima naših sećanja i kada će nam bljesnuti pred očima. Da miris pečenog kestenja obavija moje uspomene postalo mi je jasno kada me je prijateljica Daca, koja je na ulici snimala ekološku priču, zamolila da kažem nešto o ovom jesenjem plodu. I priča je samo potekla…Kao i sećanja.
preuzeto: Blog Novo jutro
