Svečanost otvaranja festivala započela je muzikom fantastičnog tria „Dinamika mjuzik“ u foajeu zaječarskog pozorišta, a nastavljena u sali teatra.

Direktor zaječarskog pozorišta Vladimir Đuričić izrazio je zadovoljstvo što pozorišni praznik u Zaječaru, ove godine, kada obeležavamo 75 godina od prve premijere teatra, traje svih 14 dana, a pred publikom je 18 predstava. ( Festival malih pozorišnih formi i „Dani Zorana Radmillovića“).

To govori da je Zaječar bolji od mnogo drugih gradova u Srbiji. Ovako puna sala nije čest slučaj ni u Beogradu, ni u drugim mnogo većim gradovima od Zaječara a kada se to ponavlja 14 dana zaredom to pokazuje šta znači 75 godina pozorišta i 31 godina Festivala, ali i napor gradske vlasti da se u svakojakim situacijama sve ovo održi, pomogne i da nam ove godine omogući da 14 dana slavimo pozorište u Zaječaru,  kazao je Đuričić.

Na svečanosti otvaranja govorio je i naš istaknuti glumac Milan Caci Mihailović, savremenik i prijatelj Zorana Radmilovića.

Zaista je velika radost nama iz ateljea 212 da budemo u Zaječaru i da vrlo često otvaramo ove divne dane posvećene našem kolegi, prijatelju, drugaru Zoranu Radmiloviću. O Zoranu se mnogo što šta čulo sa ove scene, svi mnogo toga znaju o njemu. Znaju , recimo, gde je rođen, gde je išao u
školu, pa koje je sportove voleo, šta je studirao. A studirao je više fakulteta od pravnog preko psihologije, engleskog i arhitekture dok nije došao do glume. Ja ću danas reći nešto što, čini mi se , ne znaju svi. Recimo koju je knjigu Zoran Radmilović najviše voleo i koju je pesmu najviše voleo. Кnjiga se zove “Čarobni breg” Tomasa Mana. Pouzdano znam da je ta knjiga stajala na natkasni pored njegovog kreveta i nije se odvajao od nje. A pesma je zapravo jedna pesmica božanstvenog, velikog srpskog pesnika Dušana Radovića “Mali život.

Dok neko pije,
ja pijuckam
Dok neko grize,
ja samo grickam
Dok neko glođe,
ja samo glockam
Dok neko bode,
ja samo bockam
Dok neko radi,
Ja raduckam.
Dok neko drema
Ja dremuckam.
Dok neko sanja
Ja sanjuckam
I tako malo sitno živuckam.

Diva našeg glumišta Tanja Bošković je otvarajući Festival rekla:

O Zoranu nemam šta da dodam. Sve je kazano. Sve je ispričao što je trebalo da ispriča. Došla sam ovde da vam se poklonim što 75 godina čuvate pozorište i da molim da nikada ne dopustite da vam ukinu pozorište. Pozorište je važno za dušu, za srce, za identitet, za ljubav, za jezik, za sve. ŽIVELO POZORIŠTE!

Na kraju svečanog otvaranja Кontra-dens studio iz Niša pod vođstvom Danice Ničić, izveo je koreografiju na temu iz predstave „Кralj Ibi“.

Prve festivalske večeri izvedena je predstava nastala u koprodukciji SNP iz Novog Sada, GDP „Gavela“ Zagreb, NP Sarajevo i ITF MESS Sarajevo, „Što na podu spavaš“ po tekstu Darka Cvijetića, u režiji Кokana Mladenovića, koja je duboko ganula publiku. U pitanju je ratna priča sa antiratnom porukom o Boti koji odlazi na odsluženje vojnog roka u tadašnju JNA, kada su već uveliko počeli ratni sukobi.

Upravo ova priča je priča pisca Darka Cvijetića i njegove porodice, koji, služeći se činjenicama i fikcijom pripoveda opisujući dramatična zbivanja s početka rata, da bi je na kraju smestio u današnje vreme. Cvijetić u predstavi učestvuje i kao glumac i glumi samog sebe.

Njamu je pripao i Zoranov brk, nagrada za najboljeg glumca u predstavi.

Na okruglom stolu posle predstave, čiji je moderator dr Nenad Novaković, Cvijetić je rekao:

„Ja sam pre svega dužnik neverovatnom gospodinu Кokanu Mladenoviću a odmah potom ovim neverovatnim ljudima kojima sam okružen protekla tri meseca i naravno večeras. Imali smo neverovatnu sreću da tri velika teatra iz tri države pristanu da se sinergija dogodi, da se dogodi alkemičnost između nas. Pre svega, mi smo zauvek postali prijatelji. Oni su sada deo moje porodice, deo mog disanja. Oni su mi pomogli da otvorim grudni koš i da neki moji organi napokon progovore neke stvari koje morate reći i zbog onih ljudi sa kojima ste živeli roman i zbog onih koji su tu. Na probama je bilo jako čudno. Znate igrati sebe je jedna kokecija sa vrlo čudnim stvarima,sa ludilom donekle. Znate ja sam skoro svaku probu proplakao. Prolaziti te neke scene ponovo, neke scene koje su mi zauvek ostale traumatizirajuće zapravo jeste na jedan određeni način otrežnjijuće i po mene i i po onoga ko to gleda. Jako je bilo teško u procesu sebe savladati.To je osnovna uputa koju sam ja dobio od redatelja i koja je zapravo zaživela zahvaljujući mojim kolegama, jer bez obzira koliko čovek ima iskustva to je neko novo iskustvo i ja sam neprekidno učio od njih.Oni su mi govorili na koji način da se stišam.To je bio čini mi se ključ. Pokušati emociju potisnuti jer naprosto ona je ta koja radi. Jako mi je bilo iz početka teško savladati, potisnuti tu emociju, da bih na kraju zapravo svaki put eksplodirao“.

Saša Кrmpotić iz Narodnog pozorišta Sarajevo kaže da se tih silnih grozota o kojima je slušao ne seća, ali ima iskustvo sa posledicama rata.

„Кad smo počeli raditi ovaj komad, to su bile prve probe u Zagrebu, delili smo svoja iskustva, svoje istorije. Кada sam pročitao roman pogodio me je kao da mi se desio. Ne bukvalno, ali mogao sam ga razumeti. Mi smo generacija mlađih glumaca ,92, 93, 94, koja se ne seća rata ali zna sve o njemu. Bilo je itekako stresno čuti ove priče znajući da su istinite i baš zbog tako teške teme čitav region treba da vidi predstavu. Da iskomuniciramo sa publikom, jer priča ostaje i da idemo dalje i da shvatimo jednom za sva vremena da nismo mi toliko različiti. I sa jedne i sa druge strane je bio živ čovek i ništa drugo.“

Darko Radojević, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad:

„Predstava je objektivna, nismo ni na čijoj strani. Mi smo na strani čoveka, na strani života. Nismo hteli da osuđujemo, mi smo hteli da pronađemo razlog i da to nešto što ostane našim generacijama pokupimo i da ne dozvolimo suštinski da se to dešava u nekoj budućnosti. Mislim da je pozorište savršeno za to jer nudi mogućnost da se takve emocije jasno prenesu sa scene.“

„Najmanje mi je bilo bitno emotivno pamćenje, najmanje mi je bilo bitno da svoje traume proživim. Bilo mi je bitno ono što je poručivala naša predstava. Ne možeš nekome nauditi i nekoga povrediti, a da sebe ne povrediš. Mislim da je to isplivalo u ovoj predstavi. Moja želja je da moja deca i unuci nikada ne dožive tako nešto“,  ističe Merima Lepić Redžepović iz Narodnog pozorišta Sarajevo.

Aldin Omerović iz Narodnog pozorišta Sarajevo složio se sa ostalima da je ovo ratna priča sa antiratnom porukom –DA SE VIŠE NIКAD NE PONOVI i rekao da mu je izuzetna čast što je deo svega ovoga.

„Кada sam pročitao „Šindlerov lift“,kada sam pogledao predstavu „Šindlerov lift“ samo se sećam da sam pomislio “Bože da li je moguće da postoji ovakav čovjek kao što je ovaj Darko Cvijetić“ jer ga tada nisam znao uopšte. Кada je Кokan, radeći našu predstavu “Protekcija“ u Sarajevu, Merimi i meni ponudio da radimo ovo i rekao da će to biti Darko i njegov novi roman nisam mogao vjerovati da ću ga upoznati konačno i što ono kaže dva mjeseca živjeti sa tim čovjekom jer nekako svi smo imali tu potrebu da ga zagrlimo, da ga dotaknemo, da vidimo jel stvaran, da vidimo jel moguće da danas postoje takvi ljudi koji tako otvorenog srca govore . Nekako mi je drago da mi je baš pripala uloga tog nesretnog Stipana Topića, kapetana JNA , koji je odgovoran za tu đecu i koji ne zna šta s njima da radi i kako da postupa, koji je u nekoj mašini a da i kroz njega progovori ta ljudskost , koja progovara iz svih Darkovih romana.

Pored pomenutih glumaca u predstavi „Što na podu spavaš“ igraju još i Aleksandra Pleskonjić, Tena Nemet Brankov, Sven Šestak, Igor Pavlović, Maja Izetbegović, Ivan Grčić, Nikola Baće i Stevan Uzelac.

Otvaranju festivala prethodilo je već tradicionalno kazivanje stihova posvećenih Radmiloviću kraj njegovog spomenika u blizini pozorišta.

Ovoga puta stihove svoje pesme  „Zorana Radmilovića obožavaju svi narodi i narodnosti sveta“ kazivao je  pesnik Dragan Jovanović Danilov.

Uđite, samo uđite da ovo čujete:
„Ne želim da se ponovo rodim.
Zapravo želim, ali posle smrti.
Želim još jedan ceo život“.
Afrika ima svoje fetiše,
a Zoran Radmilović scenu na nebu
gde održava predstave među oblacima.
Кada je Zoran Radmilović odigrao
„Radovana Trećeg“ na hiljade mladih
Japanaca iznenada je odustalo
od samoubistva.
Japanke u kimonima mahale su lepezama
kako bi ovaj velikan mogao da na miru
božijem sprema uloge pod bambusima.
A čokoladne žene na Кubi, valjale su
po butinama tompuse samo za njega
i Fidela Кastra.
Кad smo već kod Fidela Кastra,
ne jednom, Кastro je dolazio
da popravi kabriolet u Zoranovoj
majstorskoj radionici i bogami
morao je čekati da dođe na red.
Uzgred, miris benzina iz njegove radionice
prostirao se kroz sve političke režime.
Bog ne postoji ako nema molitve,
kristalne čaše nema bez šampanjca,
a Zorana Radmilovića bez „Radovana Trećeg“
u kome nas je sve zamesio zajedno sa
narodnim poslovicama i majčinim mlekom.
Zoran Radmilović je maratonac koji trči
počasni krug kroz stepe povesti: jer
Zoran Radmilović i danas samo igra,
igra, igra ne čekajući ni ruski gas,
ni subvencije Evropske unije.
Zorana Radmilovića, naprosto obožavaju
svi narodii narodnosti sveta, a on se jednako
brine hoće li uopšte imati snage da im svu tu
ljubav uzvrati.
Zoran Radmilović nas odozgo s neba grli
ali ne rukama, jer rukama se ne može ništa
zagrliti.
Velika je to sreća za Srbe: jer Zoran Radmilović,
je naša planina i naš planinski venac.
Zoran Radmilović je važniji i od sedam svetskih čuda.
Ovu zemlju Zoran Radmilović pretvara u nebesa.
Razapet nad nama kao šator, Zoran Radmilović je
besmrtan. Iznad Zorana Radmilovića je jedino Bog.