Kad nabrajaju znamenite sugrađane koji su bili neizostavni deo kulturnog, sportskog ili političkog mozaika srpske scene, mnogi Zaječarci staviće na prvo mesto barda srpskog glumišta Zorana Radmilovića. Živim u zgradi na raskrsnici „Hajduk Veljkove“ i ulice koja nosi ime ovog znamenitog Zaječarca. Tu je i kuća u kojoj je proveo detinjstvo i mladost i na kojoj je njegova glumačka bolja polovina Mira Banjac 1993. otkrila tablu na kojoj piše „Ovde je živeo Zoran Radmilović, glumčina“.

Tu, na raskrsnici ovih dveju ulica, u zgradi do moje živeo je još jedan srpski glumac, poznat široj publici po ulogama koje je ostvario u domaćim filmovima i serijama, ali koga u tim nabrajanjima Zaječarci, ne znam zbog čega, često izostave – Nenad Ciganović.

Viđala sam ga u komšiluku i u gradu, bio je skroman i običan čovek, kakvi i jesu veliki ljudi.

Kad sam pre neki dan počela da razmišljam i prikupljam podatke o njemu, otkrila sam da je na ovaj svet došao i napustio ga istog datuma – 18.maja. Rođen je u Bjelovaru 1935. godine, a preminuo je u Zaječaru na današnji dan 2003. godine.

Ljubitelji domaćih serija i sada mogu da ga vide na malim ekranima kao pijanistu Kovačevića u reprizi „Porodičnog blaga“, a glumio je i u „Otpisanima“, „Boljem životu“, „Balkan ekspresu“, „Majstorima“, „Vrućem vetru“, „Srećnim ljudima“.

Na filmskom platnu pojavio se prvi put 1979.godine u ostvarenju „Osvajanje slobode“. Usledile su uloge u filmovima: „Kraljevski voz“, „Timočka buna“, „Jaguarov skok“, „Na putu za Katangu“, „Tesna koža“, „Balkan ekspres“…

Gde god da je išao sa sobom je nosio „po neki kamen sa Popove plaže, sitna duhovita zaječarska zezanja, lasovačku rakiju i zaječarsku dušu“, otkrio je u jednom intervjuu mojoj drugarici i koleginici Darinki Mihajlović.

Rekao joj je i da su za njegov glumački izbor odgovorni učiteljica Spasenija, profesor Dragutin Bajo i upravnik zaječarskog pozorišta Miša Milosavljević koji ga je 1947.godine zapazio kad je kao dvanaestogodišnjak dekalmovao „Smrt komuniste“.

Na daskama koje život znače debitovao je u „Kralju Batajnove“ tumačeći lik malog Francelja. Pozorište je bilo njegova najveća ljubav tako da je tokom karijere duge skoro pola veka glumio u oko dve i po hiljade predstava.

U penziju je otišao tiho, bez pompe…

Zaječarci su ga viđali u gradu, na pijaci, starim kafanama koje je voleo. Da je poživeo, danas bi proslavio 84. rođendan…

preuzeto sa Bloga Novo jutro