Odrasli smo učeći se pravim vrednostima, dobroti, poštenju, časti, saosećanju, humanosti, požrtvovanju, nesebičnosti, poštovanju, pravednosti. Sve nas, pre ili kasnije, realnost saplete, pa se u koštac sa nedaćama uhvatimo s odlučnošću i borbenošću, spremni da uzdignute glave idemo napred, krčeći put pred sobom. Na tom putu ponekad pregazimo na ideale, zažmurimo na ružne stvari, izgubimo poneku vrlinu, zaboravimo na lekcije iz detinjstva. Prolaze godine, a mi sve manje ličimo na ono dete koje nosimo u sebi, spremno da pomogne drugima, da sa znanim i neznanim ljudima podeli ono što može, ima i ume.
Ali to zrno dobrote opstaje u nama. U to smo se uverili mnogo puta od početka pandemije. Mediji su mesecima isticale humane gestove poznatih ljudi iz javnog života koji su donirali neophodnu medicinsku opremu ili novac za lečenje obolelih. Tek ponekad spomenu se obični ljudi koji dobrotom oplemenjuju svet. A takvih je najviše. To su bezimeni junaci današnjice koji malim dobrim delima grade lanac solidarnosti i dobročinstva, koji vraćaju veru u ljude, u svet.
To je devojčica koja nepoznatoj baki pomogne da pređe ulicu; mladić koji u autobusu ustupi mesto trudnici; student koji cvetom zahvali učiteljici za prva stečena znanja; vlasnik pekare koji neprodata peciva podeli siromašnim komšijama. To su svi oni koji nam se osmehnu u prolazu, oni koji nisu zaboravili da kažu “hvala” i “molim”.
Za većinu ljudi dobrota je moć saosećanja sa drugima, razumevanje njihove perspektive, dela i potreba; mali gestovi koji će im ulepšati dan. Ponekad je dovoljno saslušati ili pružiti ruku. Dobra dela koja činimo stvaraju osećaj zadovoljstva, samopoštovanja i bliskosti. Dobrota rađa dobrotu. Zato, negujte to zrno dobrote u sebi.
Nije nam uzalud veliki Meša Selimović u amanet ostavio poruku: “Dobri ljudi su sreća na ovom svetu.”
(pisano za Betty magazin, 2020.)