Neke stvari ne smemo ostavljati za kasnije. Sve što imamo treba reći na vreme, setiti se dobrih ljudi, podsetiti ih da ih vrednujemo za života, za vreme koje su pronosili ne samo svoju već i slavu grada iz koga su potekli. E takav je bio i naš „Žica“. Čovek sa dva nadimka, kome su mnogi od milošte i zbog dobrote morali da tepaju i Saša i Žica, Aleksandar Živulović, rođen je u Zaječaru 14. aprila 1972. godine, a preko rodnog grada, Jagodine i Šapca, 1998. godine, doneo je sudbonosnu odluku da ode u Grčku.
Od jednog od najvećih zaječarskih rukometaša svih vremena, na komemoraciji održanoj u velikoj sali Skupštine grada Zaječara, oprostili su se prijatelji, klupski i školski drugovi, treneri, učitelji, ali i mnogobrojni poštovaoci Aleksandra Saše Živulovića „Žice“.
Velika sportska ličnost i uzoran sportista, harizmatični trener, pravi profesionalac i porodičan čovek, Saša Živulović je voleo Grčku i Grke, koji su ga prihvatili kao jednog od svojih i koji je s ponosom pronosio slavu ove lepe zemlje, ali i svog Zaječara, nikad ne zaboravljajući odakle je potekao.
Grčko državljanstvo je dobio 2004. godine i za reprezentaciju nastupa na Olimpijskim igrama u Atini iste godine, kao i na Svetskom prvenstvu 2005., doprinevši osvajanju dva 6. mesta, najboljim rezultatima Grčke u rukometnoj istoriji.
„Grčka mi je mnogo pomogla. Кada bih mogao da se vratim u prošlost, ponovo bih pošao istim putem“, rekao je u intervjuu za grčke medije 2010. godine.
A kakva je to samo karijera bila. Sjajne igre tokom 12 godina na jugoistoku Evrope doneli su mu reputaciju jednog od najboljih igrača koji su ikada prošli kroz grčke rukometne terene. Dve godine je proveo u Paneliniosu i čitavu deceniju u Dukasu, osvojivši tri šampionata (PGS 1999, Dukas 2001, 2008) i dva Кupa Grčke (PGS 1999, Dukas 2008). Posle teške povrede u junu 2010. godine, odlučio je da se povuče iz aktivne igračke karijere sa 38 godina, dok je već godinu ranije započeo, ispostaviće se plodonosnu trenersku karijeru, vodeći mlađe selekcije „Dukasa“. U leto 2016. preuzeo je Nea Joniju i vodio do dve duple krune. Vratio se na kormilo tima pre dve godine i sa obnovljenom i podmlađenom ekipom ponovo osvojio Кup Grčke, prvi trofej za klub nakon pet godina.
Žica, Leško, Mića, Ćira, Džuklja, Tranda i mnogi drugi, većina ih je potekla iz školskog dvorišta Osnovne škole „Đura Jakšić“, a sve ih je tada u školsku ekipu selektovao i usmerio na ovaj prelepi i trofejni sport, njihov nastavnik Dragiša Simonović.
Profesor u penziji Dragiša Simonović, inače predsednik Sportskog saveza grada Zaječara, setio se Žicinih rukometnih početaka pre 40 godina i sa setom u glasu oprostio od jednog od svojih najuspešnijih učenika.
Кada se pokazao i dokazao na betonu, red je došao i na parket i Rukometni klub „Кristal“. Žicin prvi trener, kao i celoj toj slavnoj i sjajnoj generaciji, bio je Miroslav Marinović, koji i dalje vredno i nadahnuto stvara nove generacije rukometaša u Rukometnom klubu „Zaječar“.
Čika Mića iz opravdanih razloga nije mogao da prisustvuje komemoraciji, ali će se od Saše Živulovića „Žice“ biranim rečima oprostiti drug, kolega i prijatelj, neko sa kim je proživeo i doživeo brojne zajedničke dogodovštine. Ostale su uspomene, a sa okupljenima u zaječarskoj gradskoj kući podelio ih je Milan Stanković, pomoćnik gradonačelnika Zaječara.
Porodici Živulović poslate su u Atinu reči i molitve podrške. Neka mu je večna slava i hvala!
preuzeto: Glas sporta
